Limitation of liability je ugovorna klauzula koja ograničava maksimalnu odgovornost developera ili servisa u slučaju grešaka, gubitaka ili štete. Umesto da bi developer bio odgovoran za sve moguće štete (što može biti milije miliona), klauzula kaže „developer je odgovoran samo do iznosa koji je kupac platio za softver“.

Praktičan primer: Softverska kompanija pravi sistem za banca sa cenom od $5 miliona godišnje. Ugovor sadrži: „Ako sistem krši i banka izgubi $100 miliona, softverska kompanija je odgovorna samo do maksimalno $5 miliona (iznos godišnje cene).“ Bez ove klauzule, banka bi mogla tužiti za sve $100 miliona.

Redakcije i tipične ograničenja: (1) Capped at purchase price – do iznosa koji je kupljen; (2) Capped at annual revenue – do godišnjeg prihoda ugovora; (3) Consequential damages exclusion – bez odgovornosti za indirektne štete; (4) Data loss exclusion – bez odgovornosti ako se podaci izgube; (5) Time limitation – odgovornost postoji samo određeni period.

Prednosti limitation of liability: (1) Predvidivost – znamo koliki je maksimalni rizik; (2) Osiguranje – lakše se osigurava ako znamo maksimalni iznos; (3) Biznis mogućnost – bez toga, malo ko bi dao softvere za milionske cene; (4) Razumevanje – oba strana znaju šta je dogovoreno.

Međutim, može biti problem: (1) Nepravedan – ponekad šteta je veća od ograničenja; (2) Neslaganja – konačno šta je „consequential damage“ može biti sporno; (3) Enforcement – ne svi sudovi prate ove klauzule; (4) **Veliki-mali“ – često je samo velikim kompanijama omogućeno da postavi takva ograničenja.

Za startape: Ako razvijate software, trebalo da zahtevate limitation of liability klauzulu. To je standard.